Etimologija u službi novog čitanja naše povesti – na tragu psihoistorije!

Ovaj deo Orbinovih primera svedoči da je vandalski jezik u stvari srpski. Nazalni odjek je normalan jer Vandali dolaze u Španiju i potom u Afriku sa severa, sa Severnog i Baltičkog mora. Kad smo kod Španije, osim pokrajine (V)andaluzije ostala je Špancima između mnogih i njihova, da ne kažem naša, možda najfrekventnija reč - vamos, vamo, ajmo – Radovan Damjanović.

AKCENAT

Jedan od glavnih razloga što mi je drago da je propala Jugoslavija je taj što sve manje trpim teror spikera, da ne kažem “govorećih” u medijima, koji su nas čitav život terorisali akcentovanjem JUGOslavija, iako smo svi mi, da kažem slobodno i stalno govorili jugoSLAVIJA. Dakle, narodski rečeno kod nas se bolje čulo slavija, a kod njih jugo. Možda bi nas i slomili da je ta država trajala bar 500 godina a ne sedamdesetak. Sad se pitam kad će početi da menjaju ovo Srbija? Videćemo...

Koje su to osobe, kreature, iz kojih centara, gurale te čudne naglaske u narod? Šta je bila ideja? Možda da se neverovatna otpornost srpskog jezika nagriza akcentom? I tako udara na samu njegovu strukturu. Jer koji to još mediteranski jezik ima logičnu rečenicu od četiri na izgled iste reči poput naše: gore gore gore gore. Ona dobija očigledno smisao samo kroz naglasak, dakle izgovor! Takvih primera ima još i svi oni dokazuju veliki značaj izgovora, pri tom u svoj svojoj preciznosti srpski jezik ostavlja i mogućnost “privatne” varijacije u okviru akcentovanja određene reči. Kao u primerima SLANINA-SLANINA, ili PLANINA-PLANINA, gde “izgovarač” prateći sopstveni osećaj i raspoloženje, akcentuje po inspiraciji i kontekstu. U ovom akcentovanju najrazornija i zaista bestidna varijanta je PATRIjarh. I sad mi od Cara Dušana izgovaramo normalno patrIJARH, id dođu “lektori” i teraju nas da govorimo “kako treba”. Neko će reći da su jezičke stvari u domenu konvencije, dogovora. Pa možda i jesu, ali nisu stvar nagovora! Jedna od takođe neverovatnih stvari je dirigovana i sprovođena ideja, sigurno pola veka, koja direktno stoji u vezi s hajkom na akcente. Ideja o participu. Kao, particip bilo kakav “ne treba” koristiti jer je to ... pa, recimo zastarelo!

I šta smo dobili time? Jednom sam čuo u elektronskom mediju osobu koja sebe naziva piscem, da kaže: “govornici srpskog”; što je rogobatna primena engleskog spikers. Jer u tradiciji srpskog jezika je da se govornikom ne naziva čovek koji govori (koristi određeni jezik) već onaj koji govori “uokviren” temom, u odgovarajućim vremenu i naravno prostoru!

Još davno, kad sam bio na Svetoj Gori, čitajući jedan grčki turistički vodič (na engleskom), kroz manastire, shvatio sam kako se i na najmanjim i najbezazlenijim stvarima čuvaju državni interesi, kroz preciznu formulaciju. Tamo je doslovno, kad se govorilo o Hilandaru, stajalo da ga nastanjuju “serbian spiking manks”, što se na srpski prevodi samo upotrebom participa kao “srpski govoreći monasi”. Dakle, Grk nije napisao “serbian manks” – srpski monasi, što oni u suštini jesu, već se strogo držao službenog i formalnog. I ma koliko to meni tada a i sada izgledalo sitno, i sitno, on je u pravu. Jer, svi naši monasi, kao prvo, nisu ni tada bili srbi, a drugo i najvažnije, da bi boravili dugo u Grčkoj, dobijali su grčke pasoše. I u sad oni svi postaju Grci, ali se precizno definišu – umesto Grci, kao serbian spiking manks. Što ostavlja mogućnost i za tumačenje da se radi o nekim ekscentričnim Grcima, koji iz nekakvih njihovih razloga – govore srpski!

Ono što shvatam kao posebno ekscentrično i vizionarsko u ovoj priči iz sedamdesetih godina prošlog veka jeste naziv jezika – serbian, dok je tada uveliko i iz sve snage kod nas zvanično vladala, da ne kažem harala sintagma: srpsko-hrvatski. Eto, i to je moguće. U svoj svojoj sitnosti Grci su tada bili krupniji od mnogih naših institucija koje su trebale da budu, i slovile kao nacionalne! I ne samo krupniji, već su bili i vizionari. Oni su više verovali u srpstvo od većine u samoj Srbiji. Kad bi hteo da budem zlurad, izgleda da su ih toliko naplašili Kralj Milutin i Car Dušan da i 600. godina kasnije Srbin znači nešto u Heladi!

Kad sam počeo sa akcentom, da kažem još samo nešto o participu. Razumem da je besmisleno reći “bejah pobeđen lutajućim vitezom” – pobedio me je u dvoboju vitez lutalica – jer vitezova više nema. Ali zašto se stidimo da kažemo recimo: bejasmo izloženi mutirajućem virusu.

 

Preporučujemo

Preporučujemo

 

Kula kralja Milutina

Kula kralja Milutina, Radovan Damjanović

Srpsko srpski rečnik, treća sveska

Srpsko srpski rečnik, treća sveska, Radovan Damjanović

Srpsko srpski rečnik, prva sveska

Srpsko srpski rečnik, prva sveska, Radovan Damjanović