Etimologija – ključ istorije Srba ali i drugih

Ne jednom su me pitali prijatelji - pa dobro, pobogu brate, kako to svi evropski narodi postadoše od Srba, i Grci i Latini i Nemci? Mnogo je, bre! Uvek sam im odgovarao isto, podsećajući ih da se tu praktično pred našim očima, i za naših života, događalo nešto savremenicima sasvim objašnjivo i logično a što bi za par stotina godina moglo da postane tajanstveno i nedokučivo – Radovan Damjanović.

LJUDI

Dok je postojao takozvani istočni blok ovdašnji mediji uredno su prenosili idiotski stereotipne „kominikeje” i to uvek istim redom, naime, prvo bi citirali Pravdu, pa obično za njom Tribunu ludu, ona je za mene ostala do danas „tribina ludih”, u to doba bio je to dobar štos, ali važnija od vica pokazala se zvukovna sličnost u rečima lud i ljud. Teško je definisati ludost a njena „radna” odrednica bi mogla da bude i „duševni kvar” naravno kod ljudi. Ludilo je tako kao i smeh ekskluzivna ljudska osobina ili mi bar tako mislimo, a lud je izgleda najbliže pojmu ljud u značenju čovek, ali danas takvu jedninu nemamo u srpskom jeziku. Zato niko neće reći „jedan ljud” ali već kod dva može – dvojica ljudi. Ovaj oblik singulara glasio je nekad ljudin a gotovo je identičan sa našim savremenim izrazom ljudina koji istina malo vuče na „pežorativniaugmentativ” (poput konj – konjina) ali ipak to nije. Ovaj naš ljudin se u staroj deklinaciji menjao isto kao i Srbin.

Ipak sve ovo ne bih ni pisao da ne postoji jedna neverovatna činjenica: a to je da „etimolozi” ne povezuju pojam ljudi sa pojmom ludi odnosno ludaci – gospodo, pa vi ste ludi! Za ovu priču može da bude značajno i to što stari oblik (ljud) u stvari znači narod a shodno tome ljudin bi u drevnom izvornom smislu bio slobodan čovek, onaj koji svoje stanje crpe iz grupe kojoj pripada, a ona je (ta grupa) slobodna. Na sreću nisam Englez i zato neću reći da sam šokiran nedovođenjem u vezu ovih reči ali što je mnogo mnogo je! Jer nalaženje istog porekla ljudine i ludaka znači u stvari još jedan korak ka dokazivanju prvenstva starine srpskog a to nikada nije bilo „pi si” (politikali korekt). Istina ova bliskost nije ni demantovana već je, što je mnogo lukavije, prećutkivana. Pored uvek spremnih „turcizama” večito pribežište „lingvista” su i neizbežni indoevropski korenovi pa oni tako i.e. lud(h) tumače sa narasti a takođe i.e. leud sa „pretvarati se”, previđajući pri tom da baš naše čovek – ljudina spaja narastanje – razmnožavanje i glumu pretvaranje, a u celoj prirodi baš ljudi su najvičniji oboma istovremeno. Uostalom, šta je gluma do pretvaranje u nešto drugo.

Ljudi dok žive i greše a baš to i beleži Elezović u svom rečniku gde sludovati znači pogrešiti. Lud može još da ima isti ili sličan smisao i sa mlad ali ovim lepeza „ludog” sarečja nije otvorena ni do pola. Da se kod lud radi o drugom odnosno pogrešnom duševnom stanju je jasna, ali postoje i derivati kao zalud od uzalud u značenju badava. Lep primer pojmovnog grananja u starini su značenja shodna etnopsihičkim konstantama baltičkih i mediteranskih Srba gde severno lud znači tužan, a nasuprot ovoj morbidnoj baltičkoj ludosti stoji i južna, vesela, gde lud može da bude i detinjast. Svi ovi pojmovi u srpskom: gluma odnosno pretvaranje, pa igra i detinje ponašanje, nalaze se i u latinskom ali i tamo bez etimologije opet zbog poznatog „pi si” sindroma. Tu je ludija – igračica, u stvari naša ludaja, pa LVDO u smislu rugati se, varati i šaliti se. Najzad još i LVDIBVNDVS koje znači bez brige (muke), lako, šaleći se, igrajući se i tako eto po ko zna koji put pokazuje se pravo ishodište latinskog jezika čija etimologija, vidi se, dobija smisao samo uz srpsko tumačenje odnosno uz pomoć srpskog ključa.

 

Preporučujemo

Preporučujemo

 

Radovan Damjanović, 3 knjige, komplet

Radovan Damjanović, 3 knjige, komplet, Radovan Damjanović

Rimljani Slovenstvujući

Rimljani Slovenstvujući, Pavle Solarić

Srpsko srpski rečnik, treća sveska

Srpsko srpski rečnik, treća sveska, Radovan Damjanović